The Ghost Of Tom Joad

Welcome to the new world order

Petak veče, 29. na 30. novembar, brdo utakmica. Nešto mi se puno ne spava, pa uložih u gledanje i analizu istoka.

Za početak – Pistonsi protiv Hornetsa. Što se tiče ovih prvih, glavna impresija je pad Griffina. Jeste izašao iz povrede, ali mi je izgledao mnogo gore nego prethodne sezone, kada je uspio da se pretvori u pametnog igrača, koji ne ide toliko na fizikalije, kao što je radio u prvoj fazi karijere. Generalno, ako nemaju neku elitnu vještinu, takvi eksplozivni igrači dosta ružno stare (Westbrook već pokazuje znake takve tendencije, slično očekujem i od Walla kroz par sezona). Blake je i prošloj sezoni pokazao da može biti kreator sa posta, a dodao je i solidnu tricu. Sinoć je to izgledalo mnogo gore, jasno je da Drummond gospodari reketom i kupi sve skokove, ali se nije pokazao ni u drugim segmentima – poprilično neagresivan i loša selekcija šuta. Hornetsi, s druge strane, mnogo ljepše izgledaju nego prošlih sezona. Mučenje da oko Kembe naprave neku ozbiljnu ekipu je konačno stalo, jer ako mislite da oko Marvina ili Batuma može nešto ozbiljno da se pravi, onda ste u dubokom negiranju. Sad su tu neki novi momci, rebuilding je u toku – PJ Washington je odmah uskočio u prvu petorku i izgleda bolje nego Marvin u prethodnih nekoliko sezona, Graham se pretvara u ozbiljnog beka, dosta je brz, a i pregled poprilično dobar (u vrhu je lige po asistencijama), Rozier pokazuje potencijal kada je prvi igrač ekipe. Svakako, nemaju frančiznog igrača, čisto sumnjam da iko od trenutnih može izrasti u tako nešto, ali imaju brdo korisnih i role playera koji mogu biti odlični šrafovi, čak i u šampionskoj ekipi. Svakako, ima još vremena, ali samo pomislite što bi Bucksi dali za jednog Roziera ili Grahama.

No home no job no peace no rest

Nije cool peviše pričati o Knicksima negativnom kontekstu, ali teško to mogu da preskočim. Bez fokusiranja na utakmicu protiv Sixersa, ovaj roster je sklopljen nešto slično poput Mornara iz Bara – prvo se gleda talenat, i to ne trenutni, nego se fantazira da će svaki novi igrač pružiti ono što je bio na svom vrhuncu, a potpuno se zanemaruje kompatibilnost sa ostatkom rostera. Mislim, kako se može objasniti da na rosteru imaš jednog Mitchella Robinsona, koji je u drugoj polovini prošle sezone pokazao da već može biti light verzija Gobert (a pritom mu je tek 21 godina) i onda nakrcaš roster sa Portisom, Randleom, Morrisom i Gibsonom (dvogodišnji ugovori osim Morrisovog)? Simbolično, na platnom spisku je i Noah.

Uspio sam čak i da uhvatim malo Lakersa protiv Wizardsa. Lebron je krenuo vrlo loše, nekoliko izgubljenih lopti, Wizardsi su odmah bili na +10, ali lakoća kojom su Lakersi u samo nekoliko minuta okrenuli utakmicu i ne samo izjednačili, već i poveli sa 10, je bila fascinantna. Lebron u tranziciji izgleda nezaustavljiv, vrlo je kompatibilan sa Davisom koji pravi probleme protivnicima na oba kraja parketa. Međutim, ostatak rostera je posebna tema za raspravu, koja nam nije pobjegla ni par noći kasnije kada je Airball.me u širem sastavu bio na okupu, uz tradicionalno uručivanje dresa pobjedniku fantasy lige.

Vjerovatno zbog termina utakmica na Istoku, poslednjih 10ak dana sam malo više gledao Pistonse, pa usput nadovezivanje na uvodni pasus. Jeste Blake izašao iz povrede, ali ovakva selekcija šuta je stvarno kriminalna. Apsolutno kriminalna. Jasno je da će biti noći kada će mu krenuti trica i kad će ubaciti 6 od 7, ali će se to svoditi na nivo statističke greške. Nakon toga je bilo nekoliko utakmica sa jednocifrenim poenterskim učinkom i vrlo lošim procentima. Najbolje je da citiram prijatelja iz fantasy chat grupe, da ne dodajem ništa:

Znate ono kad u neku familiju cekaju 40 godina da se rodi muško, pa kad se rodi oni ga srećni dočekaju, paze, podižu, a na kraju kuronjica izraste u problem i samo glavobolju zadaje. E takav je Blake Griffin za mene i moju ekipu…

Za kraj, još malo hejta, pa ćemo drugom prilikom na vedrije teme. Urednici ovog bloga nerijetko igraju paralelno više liga, a gle čuda, gospodin Myles Turner je završio u bar jednoj ekipi svakog od njih. Očekivao se neki iskorak ove sezone, blokade su uvijek tu, procenti bi trebalo, dodato je malo rangea… Kad ono, međutim, Turnera zanima agresivnost, koliko Westbrooka smislen sistem. Otromio je, ispaljuje duge dvojke i trojke, a većinu napada čeka povratni pas kao da je Redick, a ne 215 centimetara pokretni i krakati centar. Njegova neagresivnost je fascinantna, na 11 utakmica je samo 2 puta uzeo preko 10 šuteva. Dovoljno je reći da smo upalili League Pass i samo njega gledali cijelu utakmicu protiv Celticsa. Pomiješana osjećanja su bila. smijeh, tuga, nevjerica…

Dancing In the Dark

You can’t start a fire without a spark

Nisam stoprocentno siguran, ali mislim da sam prvi put NBA League Pass kupio negdje 2011. godine, i od tad sam redovni korisnik. Tako je bilo i prošle godine, uredno sam izmirio svoje finansijske obaveze prema najboljoj ligi na svijetu, ali je pitanje koliko je to imalo smisla, pošto sam gledao jednu utakmicu u 10 dana. Nove obaveze, umor, familija – sve su to bili razlozi da nikad manje nisam pratio sezonu. Poučen tim iskustvom, uz informaciju da će Arena Sport prenositi od 5 do 8 mečeva nedeljno i da će legendarni Edin Avdić prenositi utakmice (nostalgija me hvata od prenosa na OBNu, još pamtim koš LeBrona Jamesa preko Hedo Turkoglua i Rasharda Lewisa za 1:1 u seriji i divljanja komentatorskog dvojca), odlučih da kliknem unsubscribe u control panelu mog naloga. Vjerujte, nije mi bilo lako. I tako odlučim da preskočim praćenje utakmica uz Mikea Breena, Marva Alberta i ostale, već da svoje povjerenje ponovo dam Edinu (never forget: “nageo se brod Clevelend Cavaliersa”).

I tako u slobodno vrijeme sjednem ispred TVa (sve uredno snimljeno), ali mi nešto ne prija. Pitam se jesam li razmažen kao navijači Knicksa u noći drafra kad su pokupili Porzingisa. Sad kao neću da gledam Clipperse i Sixerse, nego bih malo da vidim kako izgleda PJ Washington u Hornetsima, ili da vidim mogu li Bitadze illi Musa da igraju u ligi. Smeta mi što na daljinskom imam opciju da prebacim 30 sekundi, a ne 10 sekundi kao na LPu. Pomalo izmišljam razloge, pomalo me guši nedostatak širine koju mi LP pruža – da gledam tu i tu ekipu, da gledam tu i tu četvrtinu, da odgledam utakmicu od prije četiri dana… Ulazim u control panel, naglas kažem – “oprosti” i klikam ponovo na subscribe. You can’t start a fire, you can’t start a fire without a spark…

This gun’s for hire

Prije dvije sezone sam imao ideju da pratim jednu ekipu cijele sezone i da pišem o svakom njihovom meču (Trust the process project). Ambiciozno, bez dileme, ali nisam puno dogurao. Ukupno 10ak mečeva Sixersa je bilo ispraćeno i iskomentarisano, ali sam onda shvatio da je to ogromno oduzimanje vremena koje se nije poklapalo sa nekim mojim privatnim planovima, pa sam odustao poput Kingsa koji su jurili titulu sa Demarcusom Cousinsom. Sa sjetom se tek sjećam vremena kada smo nas trojica osnivača ovog bloga najavljivali kompletnu sezonu, ekipu po ekipu, redovno pisali izvještaje…

Ovog puta, odlučio sam se za manje ambicioznu stvar – nema praćenja jedne ekipe, nema obaveza da moram biti dnevno sat ili dva uz NBA LP i editor u kom kucam tekst. Imam pravilo, svaki dan uključujem countdown timer, setujem ga na 10 minuta i krećem da pišem što imam u glavi (10 minutes writing challenge). Kad se zaokruži neka cjelina, objavljujem tekst. Evo ga upravo alarm. Na sve ovo što ste pročitali, potrošeno je dvije sesije za pisanje i jedna sesija opremanja teksta.

This gun’s for hire, even if we’re just dancing in the dark!